Prezime nakon braka: Lični izbor, Tradicija ili Kompromis?

Odlučiti kako ćete se zvati nakon stupanja u brak jedna je od onih, naizgled jednostavnih, ali duboko ličnih odluka koja može izazvati iznenađujuće snažne emocije. Da li zadržati svoje devojačko prezime, uzeti suprugovo, ili možda kombinovati oba? Iza svakog od ovih izbora stoji čitav svet ličnih vrednosti, porodičnih veza, osećaja identiteta, a često i društvenih očekivanja. Ova tema, daleko od toga da je samo formalnost, dotiče same temelje toga kako doživljavamo sebe i svoju ulogu u novonastaloj zajednici.

Zašto je prezime više od samo "slova na papiru"?

Prezime nije samo administrativni podatak. Za mnoge, ono je neodvojivi deo ličnog identiteta. To je ime pod kojim ste završili školu, izgradili karijeru, stekli prijatelje. "Ja sam se rodila sa tim prezimenom, pod tim prezimenom sam postala ono što jesam", kaže jedna od sagovornica. Odricanje od njega može kod nekih izazvati osećaj gubitka, kao da se odriču dela sopstvene istorije. S druge strane, za druge, uzimanje suprugovog prezimena je simboličan čin stvaranja nove, zajedničke porodice. Predstavlja vidljiv znak jedinstva i pripadnosti, "celinu porodice" kako mnogi kažu, posebno kada se u obzir uzmu i deca koja će nositi očevo prezime.

Često se javlja i snažna emocionalna vezanost za porodicu porekla. "Jedinica sam i obožavam svoje prezime", ističe jedna mlada. Zadržati prezime može biti način da se oda poštovanje roditeljima, posebno u slučajevima kada nema muških potomaka koji bi ga nastavili. Ipak, važno je zapaziti da, kao što primećuje jedna učesnica razgovora, loza svakako prestaje sa osobom, osim ako deca ne preuzmu majčino prezime - što je retkost u našem društvu.

Tri glavne opcije: Šta kaže zakon i šta kaže srce?

Zakon u Srbiji daje bračnim partnerima slobodu izbora. U osnovi, postoje četiri mogućnosti:

• Zadržati svoje prethodno prezime.
• Uzeti prezime supružnika.
• Svom prezimenu dodati prezime supružnika.
• Uzeti prezime supružnika i njemu dodati svoje prethodno prezime.

1. Zadržavanje svog prezimena: "Ostajem ja"

Za one koje se opredeljuju za ovu opciju, ključna reč je kontinuitet. "Ne vidim razlog da se zovem drugačije nego što sam se 30 godina zvala", kaže jedna žena. Ovo je čest izbor kod žena koje su izgradile javni identitet ili karijeru pod svojim prezimenom - naučnica, umetnica, lekar. Ali jednako je često i jednostavno izraz ličnog afiniteta i vezanosti za svoje korene. Kao što jedna sagovornica primećuje: "Zašto bi muškarac imao pravo da ceni svoje korene, a ja ne bih?". Važno je napomenuti da zakon dozvoljava da deca nose prezime oba roditelja, što rešava dilemu onih kojima je bitno da se i majka i deca povežu prezimenom.

2. Uzimanje suprugovog prezimena: "Stvaramo novu celinu"

Ovo je i dalje najčešći izbor, voden snažnom tradicijom i željom za porodičnim jedinstvom. "Menja se status, ulazim u novu fazu života, i lepo mi je da to bude obeleženo i novim prezimenom", deli svoje mišljenje jedna udata žena. Za mnoge, ovo nije doživljeno kao gubitak identiteta, već kao njegovo bogaćenje i pripadnost novoj zajednici. "Nisam izgubila ništa, a dobila sam njega i celokupnu našu priču", dodaje druga. Često se ovaj izbor doživljava i kao kompromis ili čak lep gest prema partneru, posebno ako je njemu bitno.

3. Dvostruko prezime: "Kompromis koji poštuje obe strane"

Dodavanje suprugovog prezimena svom čini se kao idealno kompromisno rešenje za one koji ne žele da se odreknu svog identiteta, ali žele da istaknu pripadnost novoj porodici. "Tako ne bih izneverila tatu, niti bih se prezivala drugačije od dece", objašnjava jedna devojka. Međutim, ova opcija nosi i praktične izazove - dugačak potpis, administrativne greške (često se izostavlja crtica ili drugi deo prezimena), i ponekad nerazumevanje okoline. "Pitanje o 'dva prezimena' uvek je praćeno bečenjem očiju", žali se jedna nosilac dvostrukog prezimena.

Šta utiče na našu odluku? Pritisci i razgovori

Odluka nikada nije donesena u vakuumu. Na nju utiče mnoštvo faktora, od unutrašnjih uverenja do spoljašnjih pritisaka.

Partner i njegov stav su ključni. Srećni su oni čiji partneri kažu: "Bitno mi je samo da smo zajedno". U idealnom slučaju, to je pitanje dijaloga i uzajamnog poštovanja. Međutim, česte su situacije u kojima muškarac insistira na promeni prezimena, doživljavajući drugačiji izbor kao uvredljiv. "Ako hoćeš da se udaš za mene, moraš da uzmeš moje prezime" - takav ultimatum za mnoge žene predstavlja crvenu liniju. Kako jedna od njih kaže: "Ako me neko ne bi poštovao u ovoj, mojoj odluci, o kakvoj ravnopravnosti u braku onda možemo da pričamo?".

Zanimljivo je da se postavlja i retko pitanje: šta ako muškarac želi da uzme ženino prezime? Iako je to izuzetno retka pojava kod nas, pojedini slučajevi pokazuju da je i to moguće, iako često praćeno podrugljivim pogledima okoline.

Porodica i okolina takođe igraju veliku ulogu. Komentari svekrve, roditelja ili prijatelja ("Pa kako to, pa zar se nećete isto zvati?") mogu stvorati nepotreban pritisak. Posebno je teško kada se u priču umešaju i očekivanja vezana za decu. Neki ističu da će deca biti zbunjena ako se majka drugačije zove, dok drugi, iz sopstvenog iskustva, kažu da to nikada nije predstavljalo problem. "Uvek sam s ponosom naglašavala da se moja mama drugačije preziva", seća se jedna žena.

Ne treba zanemariti ni praktične aspekte. Administrativna birokratija vezana za promenu dokumenata (lična karta, pasoš, vozačka dozvola, diplome, bankovni računi) je obimna i može biti dodatni razlog za oklijevanje. Neke žene odluče da promene prezime tek kada im dokumenta isteknu, kako bi izbegle zamorno i skupo čekiranje po institucijama.

Ravnopravnost, tradicija ili lična sreća?

U srži mnogih rasprava leži pitanje ravnopravnosti. Zašto se podrazumeva da žena menja prezime? Ako su partneri jednaki, zašto se ne bi razmatrala i suprotna opcija? "Promena prezimena je vrlo lična stvar i svako od nas ima lične razloge", podseća jedna učesnica. Mnoge žene koje uzimaju muževo prezime to čine ne iz osećaja obaveze, već iz lične želje i osećaja da im to odgovara.

Sa druge strane, one koje se zalažu za zadržavanje svog prezimena često ističu da je pravo na izbor suština ravnopravnosti. "Nije bitno da li ću ja uzeti njegovo prezime ili ne, bitno je da ja imam slobodu da odlučim bez pritisaka", sumira jedan stav. Tradicija je snažan faktor, ali kao što jedna žena primetuje: "Ne volim da radim nešto samo zato što to rade svi. Tradicija je lepa, ali samo ako je u skladu sa onim što ja osećam."

Zaključak: Slušajte svoj unutrašnji glas

Kroz sve ove priče i argumente provlači se jedna jasna nit: nema univerzalno tačnog odgovora. Ono što je jednoj ženi izraz gubitka identiteta, druga doživljava kao simbol ljubavi i novog početka. Ono što je za treću nebitna formalnost, za četvrtu je temeljni princip njenog poimanja sebe.

Najvažniji savet koji proizilazi iz ovog mnoštva iskustava je da odluka treba da bude autentična i vaša. Da bude rezultat iskrenog razgovora sa partnerom, a ne predaje pritisku porodice ili slepog praćenja tradicije. "Svako zna šta je za njega najbolje", ponavlja se kao refren. Bilo da odlučite da zadržite svoje prezime, uzmete suprugovo, ili spojite oba, važno je da se sa tom odlukom osećate dobro i da ona odražava vaše vrednosti i vašu priču.

Na kraju krajeva, kao što jedna mudro primećuje, "brak ne čini prezime, niti se ljubav i poštovanje dokazuju promenom slova na papiru". Ono što zaista čini zajednicu jesu svakodnevni postupci, razumevanje, poštovanje i podrška - sa ili bez zajedničkog prezimena.